Make your own free website on Tripod.com

PRAVOSLAVNI MISIONAR br.2 za 1961 god.

 

RAZGOVOR O VASKRSENJU HRISTOVOM

 

Proleće je. Od Beograda ka Skoplju juri brzi voz kroz sveže zelene, blago zatalasane šumadijske predele okićene šumarcima i zabranima iz kojih proviruju crveni krovovi novosazidanih kuća iznad kojih se lelujaju i rasipaju u ritave krpe pramičci i oblačci plavičastog dima. Ponegde na brdašcu pojave se kubeta kakve crkve koja svojim umiljatim i blagim izgledom daje naročit, pravoslavni ton celoj okolini. Putnici putuju, doduše, svi istim vozom, ali svaki sa svojim planom, svojim brigama, svojim mislima. U jednom kupeu druge klase ima više putnika. Jedna sredovečna dama verovatno nastavnica, gleda kroz prozor uživajući u predelima. U drugom kraju kupea sedi jedan mladi sveštenik s plavim pojasom preko srpske mantije, sa vrlo brižnim i skoro skrušenim izrazom lica, kao da je sav bol i teret kojim je XX vek obasuo Pravoslavnu crkvu pao na njegova sopstvena pleća. Kraj njega sedi jedna grupa studenata i raspravlja o sportskim prognozama, filmskim zvezdama i katkad o naučnim tehničkim dostignućima, pozivajući pri tom na razgovor i jednog od svojih kolega koji se malo izdvojio pa sa jednim starijim gospodinom tiho razgovora o nečemu što ga je silno zainteresovalo. Gospodin mu je živim bojama i snažnim rečima opisivao i dočaravao utiske koje je doživeo prilikom proslave vaskrsenja u jednoj pravoslavnoj crkvi. U jednom momentu tišine studenti čuše o čemu gospodin pričaše njihovom drugu, pa ga zovnuše:

“Ovamo, Vlado, potreban si nam. Uostalom, kako možeš da slušaš te priče s kojima je nauka raskrstila već odavno i u koje ne veruje ni ovaj pop ako ume inteligentno da misli i ako hoće pošteno da prizna svoje mišljenje”.

Ova reč je sevnula kao varnica. Svi se prenuše. Sveštenik zausti nešto da kaže, ali ga preduhitri stari gospodin koji dotle sa Vladom pričaše.

- “Ja sam, reče on - profesor matematike, fizike i hemije. I svoje predmete dobro poznajem. Ako vas zanima mogu vam priznati i to da sam doktor svih nauka. Znam da ni jedna od njih ništa ne govori o vaskrsenju Hristovom. Ne govori prosto zato što to nije njihova oblast. Ali mi nije poznat ni jedan naučni dokaz iz oblasti mojih nauka koji bi dokazivao da se Hristovo vaskrsenje nije desilo. Da li Vi mladiću, obrati se on onom studentu, znate jedan takav naučni dokaz? Ako ste javno tvrdili da je nauka odavno raskrstila sa vaskrsenjem Hristovim, to znači Vi znate takve dokaze, i to još odavno ih znate. Iznesite nam ih. Vrlo će nas zanimati”.

“ Pa to je bar lako, reče student. Sav svet zna da je vaskrsenje po prirodnim zakonima nemoguće. Prema tome nije ga ni bilo. Kako može mrtvo telo oživeti! Nema u prirodi te sile koja tako šta može učiniti”.

“Potpuno se slažem s vama, reče profesor. Vaskrsenje je po prirodnim zakonima nemoguće, niti priroda sama od sebe sadrži takvu silu da može oživeti mrtvo telo, ili čak da mrtva, bezoblična, neorganska materija može sama od sebe oživeti. Ali, dragi moj, pa niko i ne tvrdi da je vaskrsenje prirodna stvar. To niti tvrdi Crkva, ni teologija, ni apostoli, niti iko na svetu. Kada bi vaskrsenje bilo proizvod prirodnih sila i zakona, onda bi se ono dešavalo svaki čas, pa ne bi imalo nikakav većI značaj od običnog rođenja ili obične smrti svakog posebnog čoveka. Vaskrsenje može biti samo posledica i jasan izraz natprirodnog dejstva sile Božje, i kao takvo, vaskrsenje Hristovo je nepobitan dokaz istinitosti celokupne religije, celog simvola vere od prvog do poslednjeg člana. Jer ako je Hristos vaskrsnuo, onda je time dokazao istinitost celog svog dogmatskog i moralnog učenja. A kad bi vaskrsenje bilo obična prirodna stvar, onda ne bi imalo nikakvu dokaznu vrednost. Takvo vaskrsenje, da kažemo “prirodno” vaskrsenje, niti postoji niti ga iko propoveda. Zato vaši “dokazi” protiv vaskrsenja na prvi pogled izgledaju neoborivi i jaki jer obrađuju ono što zaista ne postoji i što niko i ne tvrdi. Ali su kraj sve svoje “snage” upravo izlišni pa čak i smešni. Da li Vam je to jasno, mladiću? ”

“Jasno mi je, gospodine, odgovori student. Ali mi nije jasno na osnovu čega Vi tvrdite da može postojati išta natprirodno. A ako ništa natprirodno ne može postojati, i prirodna nauka to izričito tvrdi, onda nije moglo postojati, pa stvarno nije ni postojalo nikakvo i ničije vaskrsenje”.

“ Opet ste, mladiću, preuzeli na sebe jedan dug, koji - bojim se - nećete moći da odužite. Rekli ste, da prirodna nauka dokazuje da ništa natprirodno ne postoji i da je sve što je natprirodno, pa i Hristovo vaskrsenje nemoguće. Zaboravili ste jedino da nam kažete koja nauka dokazuje te dokaze, čime i kako? A možda Vi to i niste zaboravili. Pre će biti da ste Vi to izneli samo kao običnu frazu bez ikakvih dokaza. Jer, koliko ja znam, prirodne nauke nam iznose samo činjenično stanje u oblasti prirodnih zakona. I u toj oblasti, kao što smo rekli, one ne mogu pronaći vaskrsenje niti išta natprirodno. Ali njihovo svedočanstvo važi samo za njihovu oblast a ne i van nje, kao što i svedočanstvo nekog očevidca važi samo za ono što je on video a ne i za ono što on nije video niti je mogao videti. Pa kao što razborit sudija neće zaključiti da se u celom svetu nikad ništa drugo nije desilo osim onoga što mu pričaju njegovi svedoci očevidci, tako je isto nelogično tvrditi da u celom svetu nema nigde ništa više osim ono i onoliko koliko nam o svetu tvrde nama poznate prirodne nauke. Tako šta ne biste sigurno ni Vi smeli tvrditi”, reče profesor.

“Uostalom, mladiću, ako nam prirodne nauke ne pokazuju u svojoj oblasti ništa natprirodno - jer kad bi nam govorile o natprirodnim činjenicama onda one ne bi bile “prirodne” nauke - one nas nesumnjivo i neodoljivo upućuju na to da prirodni zakoni imaju granice svoga važenja i da van tih granica može, pa i mora, postojati jedna natprirodna stvarnost. Pokušaću, ako želite, da Vam na primerima pokažem.

Vi znate da se sva tela na toploti šire a na hladnoći skupljaju. To je prirodni zakon, a kao što znamo prirodni zakoni ne znaju za izuzetke. Jer, ako bi postojao ma i jedan izuzetak od prirodnih zakona, to bi moglo biti delo samo Onoga ko je jači od prirodnih zakona, dakle delo jedne natprirodne stvarnosti. A ceo svet zna da voda prkosi ovom prirodnom zakonu o skupljanju tela na hladnoći a širenju na toploti. i to, prkosi mu vrlo drsko. Nije to da se ona ponaša prosto obratno od ostalih materija, da se na hladnoći širi a na toploti skuplja. Takav izuzetak bio bi suviše prost i nepromišljen, jer bi tada oblaci morali biti teži od vode i kiše nikad ne bi bilo. Nego voda se povinuje tom zakonu do +4 Celzijusova stepena pa se pri hlađenju i ona skuplja kao i sve ostale materije i zato je para lakša od vode pa oblaci lebde u vazduhu. A ispod +4 stepena, gle čuda! - voda počinje da se širi. Usled toga je led lakši od vode, pliva po njenoj površini i čuva od smrzavanja sva živa bića u morima i rekama, koje bi se, da nema tog izuzetka, skroz zaledile i onemogućile ikakav život na Zemlji. Da li Vi, mladiću, možete u tome da vidite dejstvo jedne natprirodne stvarnosti koja je jača od prirode i njenih zakona i koja zna i vidi šta je živim bićima potrebno?”

“Uviđam, reče student, da je logično to što ste izložili. Samo, da li sve to nije obična puka slučajnost, gospodine profesore?”

“Nije, sasvim sigurno nije, reče profesor. Jedan tako vešto i mudro smišljen plan za opstanak živih bića na Zemlji, očigledno ne može biti slučajan jer je razuman, smišljen. A osim toga to i nije jedini primer razumnog i celishodnog uređenja prirode. Zato ga tim manje možemo proglasiti pukom, slepom slučajnošću. Prema onoj dečjoj bajci o Snežani, čak i patuljci su imali toliko razuma da, videvši svoju kuću pripremljenu i udobno uređenu, zaključe da je tu u kući neka razumna ruka imala posla, a ne slepi slučaj. Uostalom, dragi moj mladiću, ako vam ovo ne izgleda dovoljno jasno, ja ću onda da se uhvatim za Vašu reč.

Vi ste još pre nego što smo počeli da govorimo ovaskrsenju tvrdili ovde pred svima da su naučnici na osnovu raznih činjenica procenili starost cele vasione na deset milijardi godina. Ja se tu s Vama potpuno slažem. Ne znam, doduše, da li je starost vasione baš zaista deset milijardi godina ili nešto manje ili nešto više, ali činjenica je da naučnici izračunavaju starost vasione pa da prema tome priznaju, kao što ste to malo pre i Vi učinili, da vasiona ima svoj početak postojanja. Inače bilo bi i izlišno i nemogućno procenjivati njenu starost. Ali, ako ona ima početak svoga postojanja, ona svakako nije mogla sama sebe stvoriti. Morala je dakle imati Stvoritelja van sebe. A to upravo i jeste ona natprirodna stvarnost koja čini čudesna dela u svetu, nekad po prirodnim zakonima a nekad svojim natprirodnim dejstvom, tako da pred njom sila prirodnih zakona izbledi kao što i svetlost zvezda izbledi pred svetlošću Sunca. Uostalom, to i jeste najosnovniji prirodni zakon da se slabija sila povinuje dejstvu jače sile. A ta natprirodna stvarnost koja je i stvorila vasionu i koja se srpskim jezikom zove Bog, upravo i jeste najmoćnija sila pred kojom prirodne sile zaneme kao sluge pred gospodarem i za koju vaskrsenje nije nikakva nemogućnost”.

“Pa to Vi, gospodine profesore verujete u Boga?”začudi se student. “Ne samo da verujem, nego čak mogu reći i da znam da Bog postoji, jer sve ovo što sam vam izneo to su suve činjenice i jasni i zdravi logički zaključci koji iz tih činjenica slede sa punom logičkom nužnošću. Uostalom zar ti misliš, mladiću, da ti zaista ne veruješ u vaskrsenje?!”

“Pa ne verujem”, reče mladić kolebljivo.

“A zar nisi ti malo pre rekao da na Zemlji nikada nije postojalo ni jedno živo biće, i da su se ona razvila iz mrtve materije sama od sebe. Čak si se pri tom pozivao na Oparina, Hekela, Aleksopula, Veljka Ribara i ostale materijalističke naučnike. Koliko je meni poznat srpski jezik, kad neki mrtvac oživi, onda se kaže: vaskrsnuo je. Ako ti misliš da je materija iz večnog mrtvila sama sebe oživela, pa to onda ti veruješ u vaskrsenje! I to još u vaskrsenje bez odgovarajućeg aktivnog natprirodnog uzroka! A ako misliš da je materija po prirodnim zakonimasama sebe oživela, što je inače za svaki logičan um potpuno apsurdno, jer niko ne može tražiti od slepca vid. Onda ti upravo tvrdiš da je vaskrsenje prirodna stvar, pa onda ne vidim s kojim pravom se ti pozivaš na prirodnu nauku da bi dokazao nemogućnost vaskrsenja. I kako smeš onda da onog sveštenika smatraš neinteligentnim i čak nepoštenim što u crkvi narodu propoveda vaskrsenje Hristovo?!”

“Vi ste, Gospodine, reče student sada već sasvim učtivo, svoje gledište zaista činjenicama i logikom opravdali. I ja zaista nemama šta da prigovorim Vašem izlaganju. Ali, uviđate valjda i sami, da ste Vi dokazali samo mogućnost vaskrsenja, a ne baš i stvarno Hristovo vaskrsenje”.

“Tačno si primetio mladiću”, reče profesor. “Ja sam se držao naučne oblasti koja pripada mojoj struci, i cilj mi nije ni bio da dokažem istorijsku stvarnost Hristova vaskrsenja nego samo da pokažem neopravdanost tvoje razmetljive primedbe da je nauka dokazala da vaskrsenja nema i ne može biti. Inače što se mene tiče, ja sam pravoslavan, verujem u stvarnost Hristova vaskrsenja, ali pošto ja nisam ni istoričar ni teolog, to onda ostavljam mladome svešteniku neka nam on izloži razloge koji svedoče o stvarnosti Hristova vaskrsenja”.

“Sjajno, uzviknu neko od studenata. Baš da vidimo kako će naš Moša razgovarati s pravoslavnim popom!”

Sveštenik, ne obazirući se na ovu studentsku primedbu, zahvali se profesoru na onako jasnom i ubedljivom izlaganju, pa se obrati studentu koga su kolege zvale Mošom:

“Iz vaših ranijih razgovora svi smo saznali da studirate istoriju. Prema tome Vi sigurno znate kad je bila i kako se razvijala vidovdanska bitka na Kosovu?”

“Pa razume se da znam”, odgovori student.

“A kako Vi to znate, jeste li je videli, posmatrali ili možda matematičkim putem izračunali to što znate o kosovskom boju?”

“Zašto me preslišavate i pitate koješta”, odgovori student uvređeno. “Sav svet zna da se istorija uči iz istorijskih pisanih izvora koji nam govore o dotičnim događajima, i mi tim izvorima verujemo”.

“Prema tome celo vaše istorijsko znanje je u stvari samo jedno verovanje, i to višestruko: mi verujemo Vama, Vi Vašem profesoru, profesor istorijskim izvorima, a pisci tih istorijskih izvora veruju onima koji su im istorijske događaje ispričali i opisali, jer ne možemo tek pretpostaviti da je svaki pisac istorijskih izvora vidio baš sve ono o čemu piše. Znači celo Vaše istorijsko znanje je samo vera zasnovana na veri a ova opet na veri i tako redom"; - višestruka vera. Kad je tako, zašto onda smatrate da je vera u vaskrsenje Hristovo nešto neinteligentno i nepošteno?

“Pa zato što nemamo dovoljno svedoka za istorijsku stvarnost vaskrsenja, kao što imamo svedoke za ostale istorijske događaje ”.

“Vi se tek tu mnogo varate. Za vaskrsenje mi imamo i mnogobrojnije i požrtvovanije i verodostojnije svedoke nego za ikoji drugi događaj iz starine. Vi, na primer, verujete istorijskim izvorima. I ja im verujem. A čime su pisci istorijskih izvora posvedočili to svoje saopštenje? Da li su oni možda dali glavu i život za ta svedočanstva koja nam iznose? Ne samo što nisu dali, nego pitanje je i da li bi dali da su to od njih prilike zahtevale. Mi im prosto verujemo na reč. A kad su u pitanju svedoci vaskrsenja Hristova, tu stvar stoji sasvim drukčije. Zamislite da se ovde pred Vama ne nalazim ja, nego mironosice koje su videle prazan grob Hristov. Posle njih se pojave jedanaestorica učenika Hristovih koji su videli i prazan grob i vaskrslog Hrista, razgovarali s Njim, jeli s Njim, imali priliku da ga dodirnu, i to ne jedanput, nego više puta u toku četrdeset dana. Pa zamislite da pred Vas stane apostol Toma i da vam kaže: Ja sam mladiću, sumnjao u vaskrsenje Hristovo i jače i radikalnije nego ti. Ja sam se nasumnjao upravo za sav svet. Ničija sumnja nije bila jača i veća od moje. Ali pred očiglednom stvarnošću, ona je morala iščeznuti i pretvorila se ne u onu mnogostruku veru kojom ti usvajaš saopštenja o istorijskim događajima, nego u čisto ovejano znanje, zasnovano na poverenom čulnom opažanju, jer ja sam svoga vaskrslog Učitelja video, čuo i mogao sam ga dodirnuti. Pa zamislite, dalje, da pred vas stane apostol Pavle i pogledavši Vas u oči kaže: Mladiću, ja sam ne samo poricao vaskrsenje Hristovo, nego sam Hristovo ime i Hristove sledbenike tako žestoko gonio, kako to može činiti samo jedno srce zatrovano najfanatičnijom mržnjom. Ali ta moja mržnja i to moje neverovanje doživeli su potpuni slom, jer sam svojim očima video i svojim ušima čuo vaskrslog Hrista koga sam gonio, i koji me je za svedočanstvo svoga stvarnog javoljanja privremeno bio oslepeo i kasnije od slepila iscelio. Pa zamislite dalje da pred Vas stanu pet stotina prvih hrišćana kojima se Hristos posle vaskrsenja javio i da Vam kažu: Mladiću, tvoju priču protiv vaskrsenja Hristova pričaj drugome a ne nama. Mi sasvim sigurno znamo da smo svoga Učitelja videli živa posle raspeća. Pa zamislite dalje da pred Vas iskrsnu sva ona mučenja i stradanja koja su te ličnosti pretrpele baš zbog propovedi o vaskrslom Hristu, I da čujete u horu njihov glas: Mi ne možemo a da ne govorimo ono što oči naše videše, uši čuše i što rukama svojim opipasmo (I Posl. Jovanova 1;1,3).

Zamislite, dakle, sve to. To nije teško zamisliti jer istorijska je stvarnost da su te ličnosti postojale i tako svedočile za vaskrsenje Hristovo. O tome imamo pisana dokumenta. O tome svedoči cela istorija Crkve. O tome svedoči i sama činjenica što postoji Crkva ( Crkvom se naziva ne samo hram u koji se hrišćani skupljaju na bogosluženje. Crkva Hristova, u širem smislu, je Bogom ustanovljena zajednica ljudi koji veruju u Hrista, a koji su sjedinjeni među sobom jednim Hristovim učenjem, jednom pravoslavnom verom, crkvenom jerarhijom i sv. tajnama.), jer da sve to tako nije bilo, ne bi ni Crkve bilo. O tome najzad nemo svedoči i praznina Hristova groba, jer da je mrtvo telo Hristovo ostalo u grobu, gonitelji apostola pokazali bi to mrtvo telo narodu kome apostoli propovedahu vaskrsenje Hristovo i time bi jednom za svagda demantovali vest o vaskrsenju.

Eto tako stoji stvar, mladiću, sa Vaskrsenjem Hristovim. Ako se to Vama možda ne sviđa, ili ako baš nipošto ne želite da verujete. Vi možete dalje ne verovati. To je stvar Vaše volje i Vašeg srca. Ali uporedite to Vaše neverovanje sa svedočanstvom očevidaca pa se zapitajte kolika je naučna i logička i uopšte intelektualna vrednost Vašeg neverovanja. Da li više vredi svedočanstvo onoga koji stvar nije video, - u ovom slučaju to ste Vi, - ili onih koji tvrde da su vaskrslog Hrista videli, čuli i dodirivali i koji su glave dali za to tvrđenje?! Ja verujem da ćete Vi ipak naši logičan, inteligentan i pošten odgovor na to pitanje”.

“I hoću”, odgovori student. “Samo, recite Vi meni, zar se ipak nije moglo desiti da učenici ukradu telo i posluže se praznim grobom kao dokazom tobožnjeg stvarnog vaskrsenja”.

“S obzirom na sve okolnosti, ta je mogućnost isključena. Tehnički, krađa je bila neizvodljiva jer je kraj groba bila straža. Osim toga, kako čitamo u Sv. Pismu, u grobu je nađeno platno kojim je telo Hristovo bilo uvijeno i ubrus kojim je bila uvijena Njegova glava, savijen i ostavljen na posebno mesto. Da je iko izvršio krađu tela, te stvari ne bi ostale u grobu, nego bi ih kradljivac poneo zajedno s telom, pošto ne bi imao ni potrebe ni vremena da odvija omotač koji se od smirne beše ulepio, niti da izdvaja i savija peškir. Ako se uopšte krade, sasvim smo sigurni da se tako ne krade. Kad bi Vam palo na pamet da nešto ukradete mrtvaca zar biste Vi njegove haljine skinuli, savili i ostavili u grobu?!

Osim toga, krađa je i psihološki isključena. Da se neko izlaže opasnosti kradući telo, treba da ima vrlo jaka razloga za to. A ako Hristos nije vaskrsnuo, učenici bi došli do jasnog zaključka da je On njih tri godine obmanjivao i varao da bi se razočarali. Nikome od njih tada ne bi ni nakraj pameti pala misao da se izlaže opasnostima i neprijatnostima kradući telo jednog varalice. Da li biste Vi lično ukazali takvu čast svome profesoru koga silno volite, ali za koga ste se najzad jasno uverili da je obična varalica?

Osim toga, za krađu treba imati smelosti, drskosti. A apostoli su se prilikom Hristova stradanja toliko uplašili da su se razbežali, odrekli Ga se, izvesno vreme pritajili se zatvoreni u jednoj sobi zbog straha od Jevreja. Zar takvi ljudi mogu imati raspoloženje još i za krađu, i to kraj živih stražara?! ””

Najzad, oni se uopšte ne pozivaju na prazninu groba kao dokaz vaskrsenja, nego na svoje viđenje vaskrslog Hrista. Oni to naglašavaju. I tome svom viđenju oni stvarno veruju i život daju za to! Da su pak oni Hristovo telo ukrali, ne bi tada mogli verovati u stvarnost vaskrsenja! Možete li Vi ukrasti u radnji kaput, pa posle iskreno verovati da ste ga kupili? To je kod normalna čoveka psihološki isključeno, nemoguće. Zato je Vaša - odnosno jevrejska - tvrdnja o krađi tela, potpuno besmislena”.

Tada se u razgovor umeša ona dama kraj prozora. Predstavivši se kao stručnjak za psihologiju i svetsku literaturu iskoristi momenat kad je sveštenik pomenuo psihologiju pa reče:

“Ti psihološki razlozi koje je sveštenik naveo protiv mogućnosti krađe tela potpuno su ispravni. Ali, - tada se obrati direktno svešteniku, - mi znamo iz psihologije da postoje takozvane halucinacije ili priviđenja. Zar se nije tako što moglo desiti apostolima. Njima se samo učinilo da su Hrista videli. Od tog priviđenja oni su mislili da je stvarnost i tako su počeli propovedati vaskrsenje. Tako tu stvar objašnjava nauka, specijalno Renan i Štraus za koje ste, gospodine svešteniče, sigurno čuli?”

“Jesam, čuo sam”, reče sveštenik. “Poznata su mi i njihova imena i njihova dela i njihove pretpostavke, koje nemaju nikakvu naučnu vrednost niti su baš sa psihološke strane moguće. Evo zašto. - Psihologija zaista zna za primere priviđenja. Mogu oči jednog čoveka da se obmanu te da mu se čini da vidi nešto što stvarno ne postoji. Ali da se to priviđenje javlja četrdeset dana i to ne jednom čoveku nego čitavom skupu lica, pa još da to priviđenje i govori i jede i dodiruje učenike, - takve primere psihologija normalnog čoveka ne poznaje. Uostalom šta biste Vi Gospođo, zajedno sa Renanom i ostalim vašim jednomišljenicima rekli apostolu Tomi koji se svim svojim čulima uverio u stvarnost vaskrsenja? Šta biste rekli evanđelisti Jovanu koji nam opisuje svoje lično viđenje vaskrslog Hrista na Tiverijadskom jezeru kada su učenici posle čitave noći bezuspešnog ribolova ugledavši na obali vaskrslog Hrista i poslušavši Njegov savet da još jednom bace mrežu u more izvukli 153 velike ribe. Ako su apostoli tobož halucinirali, zar su i ribe videle priviđenje? I šta ćete reći ap. Pavlu, kad Vam on kaže da je oslepeo od viđenja vaskrslog Hrista a posle izvesnog vremena progledao. Zar je i to bilo delo običnog priviđenja? I najzad, ako je Hristovo javljanje učenicima bilo samo obično priviđenje, Njegovo telo je onda moralo biti u grobu, apostoli bi ga tamo našli pa ne bi verovali u vaskrsenje. Vi, izgleda, zajedno sa Renanom i ostalim jednomišljenicima olako prelazite preko svih tih činjenica”.

Žena ućuta. Nastade mala pauza. Izgleda da su u sebi svi uviđali razboritost i logičnost sveštenikova izlaganja. Niko nije imao šta više da primeti, ali niko nije hteo ni da prizna javno ispravnost sveštenikova gledišta jer bi to po njihovom shvatanju značilo lični poraz, a njihov ponos nije tako što mogao priznati.

. . . Voz je stigao u Uroševac. Sveštenik je ovde izašao. A studenti, produživši put do Skoplja, ponovo oživeše razgovor svojim svakidašnjim temama. Samo je Moša sedeo duboko, duboko zamišljen. Možda je Hristovo vaskrsenje baš bilo predmet njegovog razmišljanja. Ko zna! . . .

saopštio

dr Lazar Milin