Duboki smisao svečarstva leži u onom najuzvišenijem idealu našeg naroda - idealu svetog čoveka, a to je:
- Čovek odrešen od zemaljskog carstva.
- Čovek čist od nepravde i sujete, čovek ispunjen ljubavlju prema Bogu i ljudima.
- Čovek neustrašiv pred smrću; jednom rečju čovek duševan!
Kada se budu takvi sveti ljudi počeli smatrati idealom po svoj zemlji, onda će čovečanstvo biti srećno. Otuda je naš narod nosilac jednog uvek naprednog i spasonosnog ideala, Evanđelskog ideala.
Po rečima Svetog apostola Pavla hrišćanska porodica je mala crkva. I kao što je svaki hrišćanski hram posvećen jednom svetitelju, koga slavi kao svoga zaštitnika, tako se i srpske porodice stavljaju pod okrilje jednog svetitelja, kome se kao svom molitveniku pred Gospodom obraćaju i koga kao zaštitnika porodice poštuju i redovno s kolena na koleno, sa oca na sina, svake godine slave.
SRPSKA SLAVA ILI KRSNO IME
Krsno ime - slava, divan je izraz pravoslavne vere, koja je tako duboko usađena u srpskoj narodnoj duši. Slava je naročito obeležje srpskog naroda, jer se proslavlja samo među Srbima.
Za svoje zaštitnike i molitvenike pred Bogom naši preci uzimali su Presvetu Bogorodicu ili hrišćanskog svetitelja na čiji su se dan krstili - tojest primili hrišćanstvo.
Prosvećen hrišćanskom naukom čovek je došao do saznanja da se ne treba plašiti Boga koji upravlja svetom, niti mu se u strahu moliti, ako se po njegovim zapovestima živi. Ne iz straha, već iz ljubavi čovek se obraća Bogu i proslavlja uspomenu na svetitelje u želji da sledeći njihov blažen život, postane dostojan svih darova, koje milošću Božjom prima.
KAKO SU NAŠI PRECI POŠTOVALI I SLAVILI SLAVU
Proslavljanje krsnog imena kod naših predaka postalo je jedan od najglavnijih izraza njihove pravoslavne vere. Svoje svetitelje oni su poštovali i slavili njihovu uspomenu ma u kakvim se teškim prilikama nalazili.
Domaćin se starao i preko cele godine pripravljao kako će proslaviti krsno ime. A kad bude uoči krsnoga imena on bi pozivao svoje prijatelje.
Kad zvanice dolaze svečarima u kuću obično ovako govore: “Pomozi Bog, srećna vam slava!”
Međutim, treba istaći da toga dana kuće svečara nisu bile samo gostoljubivi domovi spremni za gošćenje rođaka i prijatelja - nego su postajale domovi molitve, pretvarale se u crkve Božje, u kojima je domaćin sa porodicom prinosio molitve zahvalnosti Bogu i svome svetitelju za dotadašnje darove, za Božji blagoslov koji se izlio na njih, uznoseći i molbu da ih sve i u buduće prati blagoslov Svevišnjega Gospoda, zdravlje, sreća i svako dobro u životu i radu.
Kraj zapaljene voštanice i prislužnog kandila pred ikonom svoga svetitelja, pored slavskog kolača i koljiva, okađeni miomirisom tamjana utvrđivali su se naši stari u svojoj veri. Ugledajući se na zaštitnika svoga doma - svetitelja čiju su uspomenu slavili - naši stari su polazili njegovim primerom čineći dobra dela. Njihov dom bio je toga dana otvoren za putnike i namernike, a siromašni i nevoljni bili su potpomagani već prema mogućnostima domaćina. Slavilo se kako se moglo, ali nije bilo takvih, koji ma bili najsiromašniji, svoju slavu ne bi proslavili: pomiwući toga dana u molitvi svoga zaštitnika.
U vreme vekovnog robovanja dani slave bili su trenuci preporođaja, koji su ulivali novu snagu i ohrabrenje. U proslavljanju svoga krsnoga imena, srpski narod je crpeo snagu da može izdržati sve patnje kroz koje je prolazio i dočekati dan slobode. Umirala su pokolenja ne dočekavši osvit slobode, ali su na samrtnom času ostavljali amanet svojim mlađima:
-Da ljube, čuvaju i jačaju svoju pravoslavnu srpsku veru.
-Da poštuju njene svetinje.
-Da proslavljaju krsno ime - svoju slavu - jer će samo vera moći da snaži volju za životom i sačuvati narodnost - srpsko ime.
Mnogi i danas proslavljaju uspomenu na svoga svetitelja isto onako kao što su njihovi stari činili. Ni danas oni ne zaboravljaju zaštitnika svoga doma, kao što ga nikad nisu zaboravljali. Slave ga onako kako su u mogućnosti da ga slave, pokazujući da su pravi sinovi svoje vere i Srpske crkve, a dostojni naslednici svojih dičnih predaka.
Na bojištu uoči same bitke, čestiti knez Lazar nije zaboravio da slavi svoju slavu.
I mnogo vekova posle Kosovske bitke srpski vojnici slavili su svoje svečarske slave u vlažnim rovovima, čak i usred ljute borbe. U smrtonosnoj ratnoj huci, pod treskom bombi i iza bodljikavih žica u neprijateljskim logorima, sećali su se svoje slave. Taj dan nikada nije zaboravljen.
Zar sada kada su te naše želje, ili želje naših roditelja ispunjene, zar sada da ne slavimo svoju slavu? Nije li to krajnja nezahvalnost prema Bogu, nezahvalnost i nemar prema amanetu naših predaka. Ali zaboravlja se:
“Nezahvalnost - to je kao oštrica mača, katkad seče i glavu i svoga kovača!”
ŠTA JE POTREBNO DA SE PRIPREMI ZA PROSLAVLJANJE SLAVE - KRSNOG IMENA
Pre slave u domu svečara obavlja se vodoosvećenje. Svešetnik osvećuje vodu - sveti slavsku vodicu.
Na dan slave sveštenik u crkvi ili u domu blagosilja koljivo i slavski kolač, koji unakrst preseče i vinom prelije.
Dakle, za slavu potrebno je osvetiti vodicu u svome domu i pripremiti slavski kolač (od pšeničnog brašna), slavsku sveću, žito(koljivo), crveno vino, tamjan i zejtin(kandilo).
U bogosluženjima Pravoslavne crkve sve ima uzvišeni smisao i značaj, pa je tako i kod slavskog obreda.
SLAVSKI KOLAČ predstavlja žrtvu - ali takvu žrtvu blagodarnosti Bogu što smo kroz Isusa Hrista i njegovo stradanje spaseni od propasti koja bi nas postigla zbog grehova.
Krstobrazno presecanje slavskog kolača predstavlja stradanje Hristovo radi nas.
Prelivanje vinom presečenog kolača znači da smo Hristovom krvlju očošćeni od grehova svojih.
SLAVSKA SVEĆA koja treba da je od čistog pčelinjeg voska, takođe označava žrtvu - najčistiju i najneviniju: kao što pčele prave med, skupljajući sladak mirisni sok sa raznih čistih i mirisnih cvetova, tako i molitva svečara i njegove porodice treba da potiče iz njegovog čistog srca i neukaljane mirisne duše.
Osim toga slavskom svećom izražava se svečanost praznika i radost domaćina. Njom se izražava još i to: da su svečar i članovi njegove porodice sinovi Svetlosti koja prosvećuje svakog čoveka, a ne sinovi mraka. Jer kao što svetlost sveće razgoni mrak, tako i svetlost Hristove Božanske nauke razgoni tamu u kojoj se neznabošci nalaze.
Slavska sveća, je dakle, simbol želje i težnje svečara:
- Da upoznaju Svetlost života - Gospoda Boga i njegovog Sina Isusa Hrista.
- Da svetlost Božja prosveti razum njihov, osvetli i osnaži vrline u njima i uputi ih da vreme na zemlji provedu u besprekornom hrišćanskom životu.
- Da hrišćanska ljubav zaplamti u njihovim dušama, kao što plamti i plamen njihove slavske sveće.
Koljivo se sprema kao žrtva zahvalnosti Bogu za date zemaljske plodove, a u spomen svetitelja koga slavimo, kao i za uspomenu na one koji su u veri živeli, i na one koji su za veru dali svoje živote.
Slavski obredi i običaji vrše se za žive - za njihovo zdravlje, napredak i blagostanje, ali sasvim prirodno da se hrišćanin seti svojih umrlih predaka i srodnika, a i da se pomoli Bogu za njih prilikom proslave svetitelja - njihovog zajedničkog zaštitnika, kojeg su oni slavili i kome su se oni u molitvi obraćali.
Treba naročito naglasiti da se koljivo o slavi ne sprema za pokoj duše onog svetitelja koji se slavi, kao što neki pogrešno misle! Svi su svetitelji živi i nalaze se pred Gospodom kao naši zastupnici i molitvenici!
Zato se slavsko koljivo sprema za sve slavske dane i za Svetog Arhangela Mihaila, Svetog Iliju, kao i za Bogorodičine i Hristove praznike.
Šećer koji se u koljivu meša sa kuvanom pšenicom, označava blažen život - život nebeske sladosti pravednih hrišćana posle smrti, koji su oni svojim životom i delanjem na zemlji zaslužili.
Zejtin koji s u kandilu prislužuje, takođe, predstavlja žrtve Bogu.
Tamjan, odnosno kađenje, označava našu molitvu koja treba da potiče iz čistog srca kako bi Gospodu bila prijatna i draga, kao što je nama blag i prijatan miris tamjana i izmirne, kojima se kadi.
PORODIČNA SLAVA je proslava uspomene na onog hrišćanskog svetitelja, na čiji dan su naši preci primili hrišćanstvo i koga su izabrali za zaštitnika i zastupnika pred Bogom. Slava se prenosi sa oca na sina i gotovo se nikad ne menja. Čak ako jedna porodica izumire, oni hrišćani koji naslede njihovu imovinu u većini slučajeva smatraju za svoju dužnost da pored svoje slave prime i njihovu. Tako se postupa i prilikom usinovljenja, kad posinak prihvata slavu svoga poočima i pomajke. Otuda ima porodica koje slave više slava. Žena ako ostane udovica zadržava slavu svoga muža. Kako slava prelazi sa oca na sina i dalje na celo potomstvo to se smatraju kao rođaci svi oni koji slave istog svetitelja.
CRKVENE SLAVE su proslavljanje svetitelja kome je hram posvećen, i njegova se uspomena slavi kao što se slavi i u porodicama.
SEOSKE ILI GRADSKE SLAVE su proslavljanje uspomene onog svetitelja, koga su za svoga zaštitnika izabrali pojedina sela i gradovi, ili kome su se u nevolji zavetovali žitelji toga mesta, pa ga proslavljaju u znak blagodarnosti za srećno otklanjanje bede i nevolje. Toga dana ide se kroz polja u selu ili glavnim ulicama sa litijom i prinose se Bogu i svetitelju molitve za dobro i sreću toga mesta, žitelja u njemu i svih ljudi.
Zaštitnik srpske škole je srpski prosvetitelj i prvi arhiepiskop Sveti Sava. Sveti Sava se proslvlja u srpskim školama kao školska slava.
I pojedina srpska društva i ustanove mogu imati svoju slavu - svoga svetitelja zaštitnika, koga proslavljaju i pod čiju se zaštitu stavljaju.
I ne samo društva i ustanove.
Poznato je, da je u doba Nemanjića, Sveti apostol i prvomučenik Stefan bio zaštitnik Srpske države. (Na srpskim novcima iz toga doba bio je prikazan Sveti Stefan kako vladaru pruža krst i zastavu, i svi srpski vladari počev od Stefana Nemanje nose ime Stefan uz svoje narodno ime - Stefan Uroš, Stefan Milutin, Stefan Dušan).
Na nekoliko dana pre slave treba svečar da se javi svešteniku, u čijoj parohiji stanuje, da slavi i da ga pozove da u njegovom domu sveti vodicu.
Za osvećenje vodice treba da spremi sveću, činiju sa vodom, bosiljak, malo tamjana, kadionicu i na čistoj hartiji ispisana imena svih članova porodice, da bi ih sveštenik u molitvi za njihovo zdravlje spomenuo.
Ništa drugo ne treba da bude na stolu za vodoosvećenje osim, možda, još neka ikonica i cveće.
Ovaj sto treba namestiti pred slavskom ikonom ili u njenoj blizini, ali uvek tako da sveštenik za vreme molitve bude okrenut prema ikoni.
Treba paziti i gde će ikona na zidu da bude okačena.
Slavska ikona treba da je na najlepšem mestu u sobi. Pravilno je da ikona bude na istočnoj strani. Ali ako je to nemoguće, onda treba ikonu postaviti na najlepšem i to vidljivom mestu na zidu.
Pred ikonom treba da gori kandilo.
Kada sveštenik dođe, svi članovi porodice koji su tada u domu, treba da prisustvuju vodoosvećenju i da zajedno sa sveštenikom upute molitvu Bogu za opšte i svoje dobro i sreću. Ružno je da se kriju ili, ne daj Bože, beže.
Pošto je krstom osvetio vodu, sveštenik njime blagosilja ljude i dom, a svi prisutni pristupaju i pobožno se prekrstivši celivaju sveti krst, a sveštenik svakoga pokropi (poprska) osvećenom vodicom.
Kroz vodoosvećenje u našem domu silom Svetoga Duha bivamo osvećeni i mi i naš dom. Zato, znajući to, ne treba da zanemarujemo ovo osvećenje vode pred slavu, kako bi se za nju dostojno duhovno pripremili.
Uoči slave domaćica treba da sa osvećenom vodicom zamesi slavski kolač i skuva pšenicu za koljivo.
Domaćin mora da nabavi slavsku sveću, tamjan, crveno vino i zejtin.
Preporučuje se da sama domaćica ili ko od domaćih umesi slavski kolač, a ne da se gotov kupuje. Neka i taj slavski kolač, umešen od domaćih, bude izraz zahvalnosti Bogu i svetitelju što im je dat život i zdravlje, da i te godine dočekaju dan slave. Neka on bude molitva Gospodu za blagoslov. Ali ako slavski kolač sprema neko van kuće, onda kada se kući donese treba ga pokropiti osvećenom vodicom.
Uveče neka se svi članovi porodice okupe pred ikonom svoga svetitelja, prisluže mu kandilo, i pomole Bogu i svetitelju za sreću, zdravlje i svako dobro. Domaćin neka okadi ikonu, sve prisutne i sve odaje u kući. On ili ko mlađi neka očita molitvu Gospodnju - Oče naš... i Bogorodice Djevo... A ako znaju neka otpevaju tropar svetitelju i očitaju molitvu njemu posvećenu. Molitva mora da bude iskrena i iz čistog srca, jer će samo tako biti uslišena.
Domaćin neka se obuče čisto i uredno, zapali kandilo pred ikonom svetitelja, pa sa još kojim članom porodice neka ode u crkvu.
Ako se sečenje kolača obavlja u crkvi, a ne u domu, treba odneti slavski kolač, koljivo i crveno vino, a u crkvi kupiti sveću. Ako je moguće domaćin treba da nosi kolač i sve ostalo i da sa sobom povede decu i da ona učestvuju u ovom molitvenom činu i da se u njihove mlade duše dublje urežu uspomene na ove dane i lepe naše običaje.
Sveštenik blagosilja slavski kolač, koljivo i vino, moleći Boga da primi prinesenu žrtvu u spomen svetitelju koji se slavi.
Onda uzima kolač, seče ga sa donje strane unakrst, preliva ga vinom unakrst, a zatim ga sa svečarom okreće pevajući ove tri pesme:
PESME PRILIKOM OKRETANJA KOLAČA
1. Sveti mučenici, pošto ste hrabro stradali i uvenčali se, molite se Gospodu da se smiluje na duše naše.
2. Slava Tebi, Hriste Bože, pohvalo Apostola, radovanje Mučenika, čija je propoved Trojica jednosušna.
3. Isaija likuj, Djeva zače, i rodi sina Emanuila, Bogočoveka, Istok Mu je ime; veličajući Njega, mi proslavljamo Djevu.
Zatim prelome kolač na pola i držeći svaki svoju polovinu sastavljaju ga. Ljubeći kolač sveštenik govori:
“Hristos posredje nas” (Hristos među nama).
Svečar ljubi slavski kolač i odgovara:
“I jest i budet” (I jeste i biće).
Ovo čini tri puta.
Kada domaćin donese kolač kući, tada zapali sveću, okadi je, a zatim ikonu i sve domaće goste, a onda se svi zajedno pomole Gospodu i svome svetitelju kao što su i uoči slave radili.
Posle molitve, članovi porodice čestitaju slavu domaćinu i jedni drugima i ljube se.
Ako se kolač seče u kući, postupak je sledeći:
Sto sa slavskom svećom treba namestiti pred slavskom ikonom, kako je već rečeno. Na stolu malo napred stoji slavska sveća, sa leve strane postavi se slavski kolač, sa desne slavsko koljivo, u sredini čaša sa crvenim vinom, uz kolač, nož, tamjan, kadionica i hartija na kojoj su ispisana imena svih članova porodice da bi ih sveštenik u molitvi spomenuo.
Kada sveštenik dođe u dom svoga parohijana, ulazeći pozdravlja ga evanđelskim rečima: “Mir domu ovom i onima koji žive u njemu”! Na ovaj pozdrav domaćin odgovara: “Amin. Bože daj”!
Obred osvećenja je isti kao i u crkvi.
Lepo je kada je cela porodica na okupu. Mnogo je svečanije i duši bliže kada cela porodica sa sveštenikom peva ove pesme, zato ih treba naučiti.
Takođe, vrlo je lepo i važno kada svi ukućani i prisutni znaju da odgovore šta se kaže prilikom celivanja slavskog kolača (“I jest i budet - I jeste i biće”). Vrlo je ružno kada se ćuti, ili pogrešno nešto u bradu mrmlja.
Slava je domaća svečanost, te zato za nju mora čeljad da bude spremna u svakom pogledu, a naročito u verskom, jer je na prvom mestu slava verski obred.
Srbi se svud ponose svojom slavom i trude se da je što dostojnije proslave i u slobodi i u ropstvu, u svojoj zemlji i tuđini.
Ova naša domaća bogosluženja i običaji povezani s njima, razvijaju kod naše dece i verska i nacionalna osećanja. Deca se raduju domaćim svečanostima, a dužnost je roditelja da deci činimo što više radosti kako bi se i nas i svoga detinjstva sećali sa što više ljubavi i sa što više lepih uspomena.
Nije potrebno da se naglašava da sve treba da bude čisto i u najboljem redu, i dom i domaći. Odelo ne mora biti novo, ni ukrašeno, ali mora biti besprekorno čisto.
Silno je ukorenjeno svečarstvo u narodu svetosavskom. Nijedan narod ne slavi toliko svetitelje Božje, koliko srpski narod. A duboki smisao svečarstva leži u onom najuzvišenijem idealu našeg naroda - idealu svetog čoveka, a to je:
- Čovek odrešen od zemaljskog carstva.
- Čovek čist od nepravde i sujete.
- Čovek ispunjen ljubavlju prema Bogu i ljudima.
- Čovek neustrašiv pred smrću.
Jednom rečju - Čovek duševan.
Kada se budu takvi ljudi smatrali idealom po celoj zemlji, onda će čovečanstvo biti srećno.
Otuda je naš narod nosilac jednog uvek naprednog i spasonosnog ideala, evanđelskog ideala, koji će na kraju krajeva sav rod ljudski sada trzan i rastrzan, morati da prihvati i usvoji, ako želi svoje spasenje.
Samo tako proslavljanje krsnog imena biće ugodno i Bogu i svetitelju.
Ako postoje materijalne mogućnosti može se pripremiti i slavski ručak i da se ugoste rođaci, prijatelji i susedi, a sa njima i domaći u domu. Za vreme ručka obično se nazdravlja i drže se zdravice. Uvek se mora paziti na umerenost, jer ovo nije nikakva gozba, već srpska slava.
Znajte: Slava se ne sastoji u jelu i piću, nego u dobrom hrišćanskom životu, u misli na Boga, u sećanju i ugledanju na život svetitelja i vršenju dobrih dela, pa u tom pogledu i moramo sve da činimo.
Međutim, ako se nema materijalnih mogućnosti za pripremu slavskog ručka, ne sme se zaboraviti i srpska slava - vršenje slavskog obreda i molitva Bogu za napredak i sreću svih čeljadi u domu, koji toga dana slave svoga zaštitnika - patrona.
Slavu treba slaviti uvek, ma u kakvim se prilikama čovek nalazio - u sreći i nesreći, u radosti i u žalosti, samo treba razlikovati bitno od nebitnog - odvojiti proslavljanje svetitelja od gozbe, slavu od veselja. I dok slavsku trpezu može spremiti onaj koji ima, a veseliti se onaj koji nije u žalosti - dotle za slavsku sveću, slavski kolač, malo crvenog vina, koljiva, tamjana i malo zejtina trebalo bi da se u toku godine svako postara i spremi, i da se kroz tu molitvenu uspomenu oduži svom svetitelju.
Srbi nikada ne treba da zanemaruju svoju slavu. Pravoslavna vera ih je kroz vekove održala i očuvala, zato oni treba da čuvaju svoju veru, ne kao običaj, nego kao svesno ubeđenje. I treba uvek da potvrde narodnu istinu: “Gde je Srbin, tu je i slava”!
Ako je dan slavljenja mrsan, sva jela na dan slave su mrsna.
Ako je dan slavljenja postan, sva jela na dan slave su posna.
Naglasićemo koji dani su posni:
POSTOVI SU VIŠEDNEVNI:
- Veliki - časni post pred Vaskrs - sedam sedmica.
- Božićni post pred Božić - šest sedmica.
- Velikogospojinski post pred Veliku Gospojinu - dve sedmice.
Ako Velika Gospojina padne ili u sredu ili u petak, toga dana je post.
- Petrovski post pred Petrovdan. Dužina posta je različita, te zbog toga mora se poslužiti kalendarom za tu godinu.
Ako Petrovdan padne u sredu ili u petak toga dana je post.
JEDNODNEVNI POSTOVI SU:
- Krstovdan uoči Bogojavljenja, uvek 18. januar.
- Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, uvek 11. septembar.
- Vozdviženje Časnog Krsta - Krstovdan, uvek 27. septembar.
- Svake srede i petka, osim sedmica kada je post razrešen:
Post je razrešen sredom i petkom sledećih sedmica:
- Svetle sedmice od Vaskrsa do Tomine nedelje.
- Sedmice posle Duhova.
- Sedmice iza nedelje o mitaru i fariseju.
- Od Božića do Krstovdana, uoči Bogojavljenja (7.januara do 17. januara, zaključno).
Pošto je slava ili krsno ime verski praznik obavezno je držanje verskih propisa.
Svako samovoljno kršenje verskih (crkvenih) propisa je greh.
Znači:
Ako je dan slavljenja mrsan, jela su mrsna.
Ako je dan slavljenja postan jela su posna.