Шта је хришћанска вера?

Хришћанска вера је Христово знање о најважнијим тајнама бића и живота, које знање људи могу применити само веровањем у Њега, а не својим сопственим напорима.

Које су најважније тајне о бићу и животу о којима само Христос има право знање?

То су:

Тајна о невидљивим стварностима: о Богу, анђелима, о људској души;

Тајна о стварању света и његовом свршетку;

Тајна о непрестаном Божјем вођењу човека и човечанства одређеном циљу, а по Његовој премудрости и сили;

Тајна о човековом греху и паду и о његовом спасењу кроз боговаплоћење;

Тајна о царству божјем као крајњем циљу човековог земаљског живота и о правом путу који води томе циљу, тј. о понашању човека према себи, према ближњем и према Богу.

Тајна о васкрсењу из мртвих, о последњем суду и о вечном животу.

Нису ли и неки други верски учитељи, мислиоци и философи покушавали да објасне ове тајне?

Јесу многи од њих. Али то су чинили само својим ограниченим људским снагама, размишљањем и упорним студирањем о свету и људској природи. сви су се њихови покушаји свршавали претпоставкама и различитим теоријама често супротним једна другој.

У чему се онда састоји преимућство Христовог знања над њиховим?

У преимућству Христа као очевица. Он сведочи: “Ја говорим што сам видео” (Јован VIII,38), и опет “Нико није узишао на небо осим онога који је сишао с неба, Син човечји који је на небу” (Јован III,13). Верским учитељима свога времена, Он је рекао: “ Ви сте одоздо, а ја сам одозго; ви сте од овога света, а ја нисам од овога света” (ЈованVIII,23). Старешини израиљском је рекао: “Заиста, заиста ти кажем: говорим оно што знам и сведочим оно што сам видео” (Јован III,11). И опет: “Ја сам хлеб (живота) који је сишао с неба” (Јован VI,41). И много другог из те области Он је говорио ауторитетом једног очевица о свим тајнама неба и земље, тако да су се људи дивили Његовој науци, јер “никад човек није тако говорио као овај човек” (Јован VII,46).

Заиста, и у свакидашњем животу ми више верујемо очевицу него неком теоретичару или философу. Али постојали су и други верски учитељи који су тврдили да су своје учење примили од појединих анђела. И анђели су очевици великих тајни. Шта да мислимо о томе?

Тачно је да је понекад Бог слао своје анђеле појединим људима да их науче и да руководе њима. Али чешће су људи доживљавали лажна виђења, тј. зле духове приказане у облику анђела. Поред тога, Христов случај је сасвим другчији. Њега нису учили нити Њиме руководили анђели. Напротив, Он је заповедао анђелским војскама и изгонио зле духове из људи. Анђели су Му служили, а демони стрепели пред Њим.

Треба ли у овом случају да мислимо да је хришћанска религија изнад свих осталих религија у свету?

Хришћанска вера се не би могла ни упоређивати с другим религијама, и строго говорећи, не би ни трeбало називати је религијом у “паганском” смислу ове речи. Јер, она није једна од религија међу другим религијама, она је ВЕРА У ХРИСТА И ХРИСТОВО ОТКРИВЕЊЕ. Она је лично, јединствено и потпуно откривење Бога људима ради њиховог просвећења и спасења. Друго откривење од Бога више неће бити дато, и поред Исуса Христа други Месија не може бити очекиван све до краја света.

Шта онда треба да мислимо о неким савременим покушајима да се хришћанска вера изједначи са свим осталим религијама?

То су покушаји погрешни и то је опасан експеримент. Јер “Бог се не да ружити” (Гал. VI,7), нити се крв Сина Божјег може изједначити с мастилом књижевника. Иако смо ми као чланови старе Источне цркве снисходљиви према сваком људском бићу, нама је строго забрањено да упоређујемо од Бога нам предану откривену истину са религијама и философијама које су створили људи.

Којим средствима да се бранимо против покушаја таквог изједначавања?

У првом реду продубљивањем нашег знања о нашој православној вери, практиковањем вере у свакидашњем животу, удубљивањем у њу, као што научник продубљује откривену чињеницу. Друго, племенитим и мудрим напорима - никад силом - да се људи уздижу од нижих и најнижих ступњева веровања према висини наше савремене вере, уместо да се савршенство спушта и меша с несавршеним ради неке погодности.

Зашто нашу веру зовемо живом вером?

Стога што су ВЕРА И ЖИВОТ неодвојиво спојени као узрок и последица. Господ Исус је рекао “Ко верује Сина (Божјега) има живот вечни, а ко не верује Сина неће видети живота, него гнев Божји остаје на њему” (Јов. III,36). Тако је речено: “Праведник ће живети од вере” (Јевр. X,38).

Владика Николај Велимировић

ВЕРА СВЕТИХ